Tadz Mahal

Poslovica veli da ljubav i planine pomera. Ali, ona veoma retko upošljava i arhitekte. Ljubavne radosti i strasti pretaču se u bajke i pesme, legende i poeme, sonete i romane, u nežne reči prošaptane ispod zvezda-saučesnica, u kletve ravnodušnim i hladnim božanstvima, u veličanje prirode, novele - ali se sve to teško pretvara u mermer i malter, skele i temelje. Nije ljubav vekovima stvarala istoriju arhitekture - bila su to vera i taština. Naravno, svako pravilo ima izuzetaka: u ovom slučaju izuzetak se zove Tadž Mahal, mauzolej u Agri načinjen od belog mermera. To je samo grobnica, doduše kraljevska. Ali, i dijamant je samo kamen, ma kako blistao.

Spomenik nosi donekle izmenjeno ime one koja zauvek počiva među blistavo belim zidovima: Mumtaz-i-Mahal, izabranica, biser dvora. Ona se zapravo zvala Ardumand Banu Begum i bila je kći prvog ministra svemoćnog Velikog Mogula, cara Džahangira (što znači osvajač sveta), vladara Indije koji je tvrdio da poreklo vuče čak od velikog Tamerlana. Princeza je 1607. godine imala petnaest godina, bila je lepa, obrazovana i veoma inteligentna. Bila je i pomalo koketna, što je sasvim normalno za devojku tih godina. Čekala je svog princa na belom konju i otkrila ga je u sinu Velikog Mogula, princu Khuramu. Bio je samo godinu dana stariji od nje, snažan, lep i već slavan kako po svojim junačkim podvizima, tako i po stihovima koje je pisao, a oni su bili dostojni bilo kog priznatog pesnika. Sreli su se prilikom jedne svečanosti. Naime, to je bio jedan od rituala prilikom kojeg su dvorske dame postajale prodavačice i bespotrebne sitnice prodavale vatrenoj gospodi koja su, mada im ništa od toga nije bilo potrebno, skupo plaćala.